Što za mene znači pisanje?

Što je za mene pisanje?

Ovo pitanje je naizgled tako lagano, ali je vrlo teško dati pravi odgovor na njega. Znam koliko je ta rečenica već postala klišej, ali ja doista ne bi mogla bez pisanja. Sve je počelo s mojih trinaest godina. Gledala sam djevojke kako objavljuju svoje priče po Facebook stranicama, te mi je jedan dan sinulo kako bi i ja mogla probati. Drago mi je što sam donijela tu odluku, ali moram vam priznati kako je priča bila K-A-T-A-S-T-R-O-F-A! Kao neka bajka, koju ne bi dala ni malom djetetu da pročita. Bila sam užasno bijesna i zaključila sam kako to meni ne ide. Godinu dana sam u glavi stvarala neke ideje, čitajući dobre knjige i prolazeći sama kroz neke situacije.

Nakon tih dugih dvanaest mjeseci, odlučila sam još jednom probati. Nekako sam se vukla i krenulo je. Ne kažem kako je bilo odlično, ali za početnicu kojoj fali samopouzdanja je bilo solidno. Poslije par nastavaka, sam joj nadjenula ime 'Live Fast' te sam se ohrabrila poslati ju nekoj Fb stranici. Nažalost, svi su me odbijali ili u gorem slučaju ignorirali. Bila sam tužna i nekako razočarana, jer to je bilo najbolje što sam mogla u tom trenutku.

Jedno jutro sam se probudila i pala mi je na pamet ideja da napravim vlastitu stranicu. Dala sam joj ime po priči i počela s redovitim pisanjem. Na početku je bilo užasno teško prikupiti čitatelje (svi to jako dobro znamo), ali jedan dan je samo krenulo. Počeli su stizati kako lijepi komentari tako i oni u kojima me upućuju na greške- njima sam posebno zahvalna. Priča je u tom trenutku bila dosta poznata, ali na pola sam izgubila inspiraciju.

Došao je jedan period u mom životu kada nisam imala što pisati. Sjedila bi satima ispred laptopa, ali ideja nije bilo. Puknula sam i pobrisala cijelu priču s interneta i laptopa. Tek kada je prošlo par minuta, shvatila sam što sam napravila. Pokušavala sam ju vratiti ali nije išlo.

Naravno, ljudi su odlazili sa stranice jer su bili razočarani mojim postupkom, a ja ih nikako nisam mogla kriviti. Opet je nastala pauza od nekih šest mjeseci. U međuvremenu sam objavljivala priče drugih ljudi jer sam im htjela pomoći. Odnekud mi je na fejs izašla reklama o Wattpadu. Ušla sam u to iz čiste znatiželje (Hvala Bogu na znatiželji haha). Imala sam osjećaj da sam pronašla raj, doslovno. Tako sam čitala priče i malo se ufuravala u cijeli taj đir. Jednu večer sam napokon dobila inspiraciju za novu priču, koja se i dan danas nalazi na mojem profilu –All I Need. To je ujedno i moj najveći uspjeh za sada. Prvo sam počela pisati na laptopu jer nisam imala hrabrosti išta objaviti. Nisam se smatrala dovoljno dobrom za takvo nešto.

Jedna osoba je ušla u moj život i doslovno me natjerala da to napravim. Sjećam se tog osjećaja kada sam po prvi puta kliknula 'Publish'. Ruke su mi se tresle i znojile, a glava mi je bila kao u bubnju. Brzo sam poklopila laptop i nakon toga tjedan dana nisam ulazila na profil. Čim je taj val straha popustio, znatiželja je opet proradila.

Osim što su me ljudi počeli pratiti, počeli su stizati i komentari. Nakon toga je sve bilo lakše. Imala sam veliku podršku na Wattpadu, a i uživo pored sebe. Pisanje je postala moja najslađa navika. Stvorila sam omiljene likove i često se povlačila u njihov svijet. Stvarno je bio predivan osjećaj stvarati nešto iz svoje glave- stvoriti nove živote.

Tada sam ustvari počela cijeniti i tuđi rad. Više nikada nisam rekla kako je neka priča bezveze ili da je neka knjiga glupa- jer to je okrutna neistina. Svakoga na svijetu nešto zanima i svatko od nas ima pravo stvoriti ono što želi, bez straha da bude osuđivan. Vidjela sam koliko je teško napisati roman i koliko znači tuđa podrška- tako da sam je odlučila pružati drugima.

Uglavnom pisanje je za mene ne odustajanje. Ono mi je podiglo samopouzdanje i usrećilo me do svemira. Osim što sam našla nešto u čemu sam dobra, upoznala sam divne ljude poput tea_story. Pisanje jednostavno dobiješ u paketu sa mnom- to je dio mene koji užasno volim. Naravno bilo je dana kada mi ne ide, ali i čak taj dan zapalim laptop i sjedim ispred njega u slučaju da nešto padne na moj um. Stvarno mogu reći kako mi je san jednog dana objaviti vlastitu knjigu, ne radi popularnosti ili nečeg sličnog, nego da se dokažem sama sebi. Želim jednog dana vidjeti svoju knjigu na polici koja će označavati da nisam odustala i da je stvarno sve moguće ako to želiš. To je za mene pisanje...

Baš kao što je Charles napisao...

Ako ne navire iz tebe

bez obzira na sve...

i ne pokušavaj.

Ako se ne pojavi iz čistog mira

iz tvoga srca, tvoga uma, tvojih usta

iz tvog trbuha...

i ne pokušavaj.

Ako moraš da sjediš satima

buljeći u monitor

ili pogrbljen nad

pisaćom mašinom,

tražeći riječi...

i ne pokušavaj.

Ako to radiš zbog novca

ili slave...

i ne pokušavaj.

Ako to radiš samo zato

da bi odveo žene u krevet...

i ne pokušavaj. 

Ako moraš samo da sjediš
i pišeš sve to iznova i iznova...
i ne pokušavaj.

 

 Ako ti je teško pri samoj pomisli da to moraš raditi...
i ne pokušavaj.

 

 Ako pokušavaš da pišeš kao neko
drugi...
zaboravi.

Ako moraš čekati da izbije iz
tebe,
onda čekaj strpljivo.
A ako nikada ne izbije,
nađi nešto drugo da radiš.

Ako moraš prvo da to pročitaš svojoj ženi,
djevojci,
svojim roditeljima
ili bilo kome drugom...
nisi spreman.

 

 Ne budi kao većina drugih pisaca,
ne budi kao hiljade drugih
koji sebe zovu piscima.

Nemoj biti tup i dosadan
i pretenciozan,
nemoj biti izlizan egoizmom.

Sve biblioteke ovog svijeta
zijevaju od dosade
nad takvima kao što si ti.
Ne dozvoli im to.
Budi svoj.

Ako ne izlijeće iz tvoje duše
kao raketa,
ili ako te tvoja tišina
ne dovodi do ludila,
samoubistva ili ubistva...
i ne pokušavaj.

Ako te to sunce unutar tebe
ne prži do bola...
i ne pokušavaj.

Ali zato kad dođe vrijeme
i kad dođe "tvoj red",
TO će se desiti samo od sebe
i nastaviće tako da se dešava

sve dok ne umreš TI

ili dok ne umre TO u tebi.

 
Što za vas znači pisanje?